






О изложби су говорили: директор Градске Библиотеке Панчево, Дејан Боснић и председник Националног савета руске мањине, Милован Ћурчић.
Поред љубитеља лепе уметности, отварању изложбе присуствовали су и гости из града Азова из Руске федерације.
Изложба је дар Министарства културе Руске федерације.
Изложба у Градској Библиотеци Панчево, отворена седам дана.
Николај Петрович Краснов Москва, 1864 — Београд, 1939) Уметник и градитељ монументалних здања чији правац у архитектури припада академском историзму, у Србији је радио између два рата 1922 до 1939.
Пре одласка из Русије радио је поред дужности градског архитекте града Јалте и за руску културну елиту. Урадио је преко 60 монументалних грађевина.
Прво његово именовање у Русији било је 1888 на позицији градског архитекте на Јалти на Криму.
На Јалти је радио од инфраструктуре (канализација, паркови, путеви, шеталишта…) Најпознатији објекат на Јалти који је изградио је дворац. „Ливадија“, летњиковац цара Николаја II, 1911. године, након чега постаје „архитекта руског царског двора“. Две године касније добио је титулу „академик архитектуре“ петроградске Академије уметности.
На Јалти је радио и сакралне објекте који и данас зраче својом лепотом и духовношћу.
После Октобарске револуције са породицом одлази на Малту у својству избеглице.
Малта је тада била Британска колонија и по њиховим законима емигранти нису могли бити ангажовани у служби.
На Малти се бавио сликарством, посебноје радио техником акварела.
Спријатељио се са директором Библиотеке и он мује омогућио да своје аквареле-радове штампа и продаје као откритке-разгледнице.
Нарочито су морнари куповали те лепе разгледнице са руском душом и потписом Краснова и слали их у све крајеве света.
Године 1922. добија позив из Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца а преко
управе Савеза руских инжењера и техничара у Краљевини СХС и долази са породицом у Београд. Запослио се у Архитектонском одељењу Министарства грађевина.
Најмлађе од троје деце син Михаил преминуо је на Јалти одмах после рођења. Краснов у Београду живи са супругом и две ћерке. Супруга му по доласку у Београд умире а недуго за тим и млађа ћерка.
Старија ћерка емигрира у Канаду.
Остаје сам са својим идејама и пословима, а ако се зна да је имао 55 година кад је дошао у Београд, ни године нису биле на његовој страни.
На његовој страни био је Југословенски краљ Александар Карађорђевић.
Краљ Александар Крађорђевић, с обзиром да је као војни питомац школован у Русији, незванично Краснова узима под своју краљевску заштиту и Краснов постаје познат као краљевски архитекта.
Краснов је доста радио а са његовим талентом и идејама променио је слику Београда. Радио је и ван Београда, марљиво и неуморно.
Он није писао, односно иза њега нису остали мемоари или слично, али је стално цртао. Сликао је колико му је време дозвољавало и то техником акварела.
Оно што је занимљиво, поред толико грађевина које је изградио, није имао свој стан. У Београду је живео и умро као подстанар.
Преминуо је 8. децембра 1939. године у Београду у 75 години живота. Сахрањен је на руској парцели београдског Новог гробља.
Како пише на Википедији, Краснов је у Београду у периоду од 1922. до 1939. године радио је на пројектовању, грађењу, довршавању, адаптацији и украшавању најзначајнијих државних здања, многобројних профаних зграда, цркава и спомен – обележја, бавио се сликарством и дизајнирањем намештаја. Ауторским третманом хералдичке декорације. На фасадама својих објеката обележио је читаво једно раздобље српске архитектуре.