14.04. 2022. у просторијама Народне библиотеке „Руска библиотека“, у граду Панчеву, публици је представљена позоришна представа по причи Драгослава Михајловића „Лилика“.
Александра Плахин као Лилика. Режија: Кармен Обрдаљ.
Михаиловић је у својим причама и романима изградио слику живота која је шокантна, толико епохално репрезентативна, која као да тече уз људе и њихову свакодневицу. Јунаци његових драма узети су са дна живота, њихова искуства су горка, трагична и суморна, приказује их у тренуцима који су за њих кључни.
Лилика, Милица Сандић, је десетогодишња девојчица из предграђа Београда. Она је жртва својих несрећних родитеља. Миличина мајка је као дете остала без породице, послата је у сиротиште, побегла је од куће, ради као спремачица у хотелу. Отац је непознат. Једног дана се
појавио у хотелу и заувек нестао.
Одлазак у дом
Лилика живи са мајком, очухом и полубратом. Родитељи је свакодневно малтретирају због њиховог личног незадовољства. Милица их узнемирује својим сталним несташлуцима, лажима и крађама. На крају, њени родитељи одлучују да је ставе у сиротиште.
Тежина напуштености
Са Милицом се срећемо ноћ пре него што је послата у сиротиште, на њеном тајном месту уточишта од радозналих погледа, дели са нама срећне и тужне тренутке свог живота. На крају, она смело одлази у непознато.
Сврха ове представе је да подстакне сваког од нас да погледа око себе, да види напуштено, одбачено и заборављено. Такав животни пут нико себи не бира, намеће се.
Хоћемо ли бити бољи?
Монодрама има за циљ да подстакне читаоца и гледаоца да погледа себе, како су га васпитали родитељи и запитају се да ли може и жели да буде бољи човек сутра. Михајловић говори о послератној стварности, испред тог политички идеологизованог времена. Међутим, његово дело је преживело идеолошки оријентисану културну публику. Данас, када је концепт идеала у великој мери изгубљен, тема је актуелнија него икад.
Лилику из истоимене драме Драгослава Михајловића играла је глумица Александра Плахин пред панчевачком и београдском публиком под режијом редитељке Кармен Обрдаљ.
„Планирамо да говоримо у образовним институцијама, јер је ово изузетно важна тема која може да пренесе важан проблем родитељима. Било би добро да монодраму погледа што више родитеља, укључујући и децу, како би се смањио број случајева насиља у породици, занемаривања и равнодушности према осећањима деце, што је често присутно на Балкану.
Ако неко размишља о проблемима образовања након гледања монодраме, наш циљ је остварен“, објаснила је Кармен Обрдаљ.
Лилика је дете, али изгледа да је живела седам живота, реченица је у којој Кармен описује главну јунакињу, а посебно наглашава да су доста времена провели анализирајући њену психу и покушавајући да изграде слику њеног породичног стабла.
„Провели смо доста времена тумачећи лик и мислим да је то најважнија ствар коју смо урадили. Пошто смо потрошили толико времена на анализу, одмах смо знали шта желимо – од најмање акције до атмосфере. Оживели смо све битне елементе како би јавност видела ширу слику кроз призму детаља. У свету у коме се све убрзава, кретали смо се својим темпом, а „Лилика” нас је потпуно запрепастила. Верујем да ће се осетити наша посвећеност теми“, закључила је Кармен Обрдаљ.
Глумица Александра Плахин рекла је да је представа у њиховом извођењу по много чему оригинална и истакла да је ово најтежи лик са којим је икада имала посла.
„Најтеже је било постићи те нагле промене у Лиликином расположењу, емоцијама и размишљањима. Нажалост, то је за њу природно, јер је одрасла у дубоко нездравом окружењу. Да је имала било какву дијагнозу, онда би вероватно била биполарна или гранични поремећај личности. Желим да пренесем саосећање и пробудим бар мрвицу свести. Ова тема је веома битна, јер нажалост људи не размишљају и не раде на себи, а њихове трауме рађају тако „оштећену“ децу. Не мислим да се то намерно ради у свим случајевима, али када бисмо сви покушали да разумемо и прорадимо кроз што више ситуација из нашег детињства и да то не пренесемо на своју децу, свет би био много боље место за живот“, рекла је Александра Плахин.
Александрина жеља да постави ову представу усмерена је искључиво на то да гледаоцу пренесе сам „роллер цоастер” емоција које доживљава Лилика.
„Покушавам да му дам што је могуће више дубине и слојевитости. Кармен и ја смо доста радиле на овом делу, на његовом унутрашњем стању, пронашле сличности са нама обома и преузеле то из стручне литературе о афективном стилу везаности, која детаљно објашњава како се људи понашају према првој особи која се бринула о њима, већини често је ово мајка.
Кармен и ја смо веома заинтересовани за ову тему, обоје смо заинтересовани за наше унутрашње дете. Зато нам Лилика одговара, преко ње сазнајемо важне ствари о себи и о њој“, објаснила је Александра Плахин.
Са имиџом Лилике, Александра се упознала током студија, у форми монолога, и већ тада је знала да ће доћи тренутак када ће то представити публици.
Ово је велики изазов за мене, иако добро осећам и разумем децу. Умногоме су ми помогла дугогодишња истраживања о томе како детињство и трауме које оно носи (свако их има у овој или оној мери) утичу на нас у одраслом добу. Добро сам повезана са својим „унутрашњим дететом“ па ово користим као прилику да га „пустим“ да уради свој део посла. Такође, помогло ми је гледање филмова као што су „Лолита“, „Лилиа 4-евер“, разговори са психологом, читање литературе, што ми је дало знање неопходно за разумевање тако сложеног бића. Надам се да ћемо то успети да пренесемо публици“, закључила је Александра Плахин.
Фотографије за овај блок вести љубазно је уступио Страхиња Крстић.